loader image

Dragoljub Jovanović 

DOKTOR HUMANISTIKE 

Doktorska disertacija: 

“Optimalni prinos od radničkog rada” 

Studija o modernim sredstvima za podsticanje radničke aktivnosti 

Naslov izvornika: « LE RENDEMENT OPTIMUM DU TRAVAIL OUVRIER », Paris 1923. 

Etude sur les stimulants moderne de l’activité ouvrière 

Prevod : Slavica Miletić 

Mojim francuskim profesorima i prijateljima, od kojih sam naučio da volim ove odlike njihovog naroda: univerzalnost u mišljenju, jednostavnost u životu i poštenje u radu, izražavam duboku zahvalnost. 

SADRŽAJ 

Predgovor 

Uvod 

PRVI DEO 

NAGRAĐIVANjE RADA 

PRVO POGLAVLjE 

Primitivno nagrađivanje. 

  1. – Granice i razvoj nagrađivanja 
  • 1. Granice nagrađivanja. 
  • 2. Razvoj nagrađivanja. 
  1. – Vremenska nadnica 

III. – Nagrađivanje prema rezultatu 

  • 1. Prednosti. 
  • 2. Nedostaci. 
  1. – Osnovni načini nagrađivanja i radnici 

DRUGO POGLAVLjE 

Moderna nadnica. 

  1. – Poreklo i priroda moderne nadnice 
  • 1. Napuštanje osnovnih oblika nadnice. 
  • 2. Osobine moderne nadnice. 
  1. – Formule premijske nadnice 
  • 1. Premije zasnovane na rezultatu. – a) Halsijev sistem i Vilansov sistem; b) Rouanov sistem; v) Tejlorov sistem; g) Gantov sistem i Emersonov sistem; d) Premije za zaposlene i nadzornike; đ) Premije za kvalitet. 
  • 2. Premije za uštedu. 
  • 3. Pokretna lestvica. 

III. – Praktična vrednost moderne nadnice 

  • 1. Osećanja radnika i poslodavaca. 
  • 2. Nedostaci moderne nadnice. 

TREĆE POGLAVLjE 

Udeo radnika u dobiti i kapitalu. 

  1. – Udeo u dobiti 
  • 1. Izvori i počeci. 
  • 2. Ekonomske osnove i cilj participacije. 
  1. – Radničko deoničarstvo 
  • 1. Pravna priroda deoničarstva. 
  • 2. Individualne ili kolektivne deonice. 

III. – Participacija i deoničarstvo kao podsticaji 

  • 1. Ekonomski prigovori. 
  • 2. Psihološki prigovori. 

ČETVRTO POGLAVLjE 

Dodaci na nadnicu. 

  1. – Opšte karakteristike dodataka na nadnicu 
  2. – Garantovana nadnica 
  • 1. Otkazni rok i naknada za nezaposlene. 
  • 2. Zakonska zaštita nadnice. 
  • 3. Tri vrste minimalne nadnice. – a) Zakonska minimalna nadnica; b) Dodatak za životne troškove; v) Porodični dodatak. 

III. – Olakšice u snabdevanju 

  • 1. Institucije poslodavaca. 
  • 2. Potrošačke zadruge i zvanične mere. 
  1. – Iznajmljivanje ili kupovina smeštaja 
  • 1. Jeftini stanovi. 
  • 2. Radničke bašte. 
  • 3. Kupovina stanova i naselja-bašti. 
  1. – Socijalno osiguranje 
  • 1. Nesrećni slučaj i bolest. – a) Osiguranje od posledica nesrećnog slučaja na poslu; b) Zdravstveno osiguranje. 
  • 2. Slabost i starost. 
  • 3. Nezaposlenost. – a) Posao za nezaposlene; b) Zapošljavanje; v) Osiguranje od posledica nezaposlenosti. 

DRUGI DEO 

ORGANIZACIJA I HIGIJENA RADA 

PETO POGLAVLjE 

Mehanizacija rada. 

  1. – Mašina na mestu čoveka 
  • 1. Podređivanje mašine čoveku. 
  • 2. Podređivanje čoveka mašini. 
  1. – Ekonomija kretanja 
  • 1. Suštinske osobine Tejlorovog sistema. 
  • 2. Tehnička organizacija fabrike. 
  • 3. Organizacija kretanja radnika. 

III. – Ublažavanje naučne organizacije 

  • 1. Relativni uspeh Tejlorovog sistema. 
  • 2. Modifikacije sistema. 
  • 3. Nove preokupacije. 

ŠESTO POGLAVLjE 

Individualizacija rada. 

  1. – Profesionalna selekcija 
  • 1. Tejlorovska selekcija. 
  • 2. Moderno zapošljavanje. 
  • 3. Naučna selekcija. 
  1. – Tehnička obuka radnika 
  • 1. Obuka novih radnika. 
  • 2. Obavljanje radnih zadataka. Nadzor i kontrola. 
  • 3. Usavršavanje i napredovanje osoblja. 

III. – Komparativno nadmetanje 

  • 1. Uloga individualnih zadataka. 
  • 2. Grafkoni prinosa. 
  • 3. Takmičenje među radnicima. 

SEDMO POGLAVLjE 

Smanjenje umora. 

  1. – Problem umora 
  • 1. Neophodnost čuvanja ljudi. 
  • 2. Šta je umor? 
  • 3. Proučavanje profesionalnog umora. 
  1. – Kako se mogu ukloniti štetne posledice rada 
  • 1. Ishrana. 
  • 2. Alkohol kao stimulativno sredstvo. 
  • 3. Drugi „tonici“. 
  • 4. Opšta higijena umora. 

III. – Kako sprečiti umor 

  • 1. Fiziološka selekcija radnika. 
  • 2. Standardni položaji, opterećenja i alati. 
  • 3. Eliminisanje nekorisnih pokreta. 
  • 4. Predasi tokom radnog vremena. 

OSMO POGLAVLjE 

Higijenski radni uslovi i prijatan rad 

  1. – Higijena fabrike 
  • 1. Položaj i gradnja pogona. 
  • 2. Unutrašnje uređenje fabrike. 
  • 3. Kolektivna i individualna higijena radnika. – a) Opasne delatnosti; b) Zaštita od nesrećnih slučajeva; v) Zaštita žena i dece; g) Higijenska industrijska sredina. 
  1. – Trajanje i ritam rada 
  • 1. Smanjenje radnog dana. 
  • 2. Normalan radni dan. 
  • 3. Brzina rada i odmori tokom radnog vremena. 

III. Prijatan rad 

  • 1. Teorija prijatnog rada. 
  • 2. Zanimljiv rad. – a) Raznovrsnost; b) Slobodan izbor; v) Čistoća. 
  • 3. Prijatna sredina. – a) Svež vazduh; b) Radnička pesma; v) Zajednički rad. 

TREĆI DEO 

MORALNO UZDIZANjE RADA 

DEVETO POGLAVLjE 

Moralni položaj radnika. 

  1. – Moralni činilac u industriji. 
  • 1. Motivi radnika. 
  • 2. Psihologija neposrednih šefova. 
  1. – Međuljudski odnosi u fabrici 
  • 1. Kontakt između šefova i radnika. 
  • 2. Radna disciplina. 

III. – Društvene okolnosti i profesionalno napredovanje. 

  • 1. Prezreni rad i cenjeni rad. 
  • 2. Priznanja i napredovanje. 

DESETO POGLAVLjE 

Demokratizacija industrije. 

  1. – Razvoj ideja o industrijskoj demokratiji 
  2. – Radnički saveti, institucija poslodavaca 
  • 1. Poreklo radničkih saveta. 
  • 2. Radnički saveti u raznim evropskim zemljama. 
  • 3. Američki „shop commitees“. 

III. – Sindikalna i nacionalna radnička kontrola 

  • 1. Engleska. 
  • 2. Nemačka. 
  • 3. Luksemburg, Italija. 
  • 4. Francuska, Belgija, Čegoslovačka, Norveška. 
  • 5. Rusija, Austrija. Zaključci. 

JEDANAESTO POGLAVLjE 

Školovanje radnika. 

  1. Školovanje i proizvodnja 
  2. – Stručna nastava 
  • 1. Šegrtovanje. 
  • 2. Osnovne stručne škole. 

III. – Profesionalno usmeravanje 

  • 1. Počeci profesionalnog usmeravanja. 
  • 2. Klasifikacija zanimanja. 
  • 3. Uvođenje individualnih psihograma. 
  • 4. Osnivanje instituta za profesionalno usmeravanje. 
  1. – Ekonomsko obrazovanje i opšta kultura 
  • 1. Značaj ovog pitanja. 
  • 2. Ekonomsko obrazovanje u fabrici. – a) Obrazovna uloga rada; b) Administracija i upravljanje preduzećem. 
  • 3. Obrazovanje izvan fabrike. – a) Korišćenje javnih ustanova; b) Organizovano obrazovanje radnika. 
  1. – Razvoj društvene svesti 
  • 1. Moralno obrazovanje i proizvodnja. 
  • 2. Društvena disciplina. 
  • 3. Profesionalni moral. 

ZAKLjUČAK 

AZBUČNI REGISTAR IMENA 

Predgovor 

Tokom rata i posle 1918. godine umovi zabrinuti za budućnost tražili su načine da nadoknade manjak materijalnih dobara koji je izazvala ratna katastrofa. Ograničenja potrošnje – palijativne mere tokom ratnog vremena – nisu bila dovoljna da se obezbedi normalan život. U svim zemljama parlamentarne i vanparlamentarne komisije, odbori za proučavanje društva i fiziološka istraživanja dovijali su se da otkriju praktične lekove za krizu proizvodnje, koja se lako mogla predvideti, i predlagali su precizno formulisane reforme. 

U radovima o industrijskoj proizvodnji objavljenim poslednjih godina pitanje rada zauzima, međutim, tek trećerazredno ili četvororazredno mesto. Njihove glavne teme su organizacija fabrika, mašine, trgovačka mornarica, kanali, tov. Reklo bi se da humani element proizvodnje nije zanimao specijaliste za probleme industrije osim kad je bilo reči o političkom stavu radnika tokom krize 1917–1920. godine. Najveći ustupci radničkoj klasi – porodični dodatak, osmočasovni radni dan, fabrički saveti – učinjeni su samo iz straha od revolucionarnog pokreta. Čim su pomislili da je opasnost otklonjena, industrijalci su poželeli da preispitaju te reforme koje su im se činile preuranjene ili nedovoljno promišljene. 

Smatramo da bi bilo korisno proučavati pitanje industrijske organizacije sa stanovišta industrijske radne snage i procenjivati razne prakse i reforme iz ugla njihove delotvornosti, to jest kao podsticaje za radničku aktivnost. Izmišljanje učenih formula za nadnice ili uvođenje komplikovane organizacije u proizvodne pogone, ili pak nabavljanje najsavršenijih mašina, ne bi, zapravo, ničem služilo kad se ne bi vodilo računa o blagostanju radnika, o njegovom zdravlju i njegovoj volji da proizvodi. Drugim rečima: pogrešno je težiti maksimalnom prinosu; treba tragati za uslovima optimalnog prinosa. Bez obzira na sve prednosti automatizacije rada, moderna proizvodnja ne može da se liši slobodnog pristanka radnika, zasnovanog na razumu. 

Najviši interes čovečanstva iziskuje da glavni činioci proizvodnje – industrijalci, radnici, javne vlasti – prihvate istinu da će industrija sve više poprimati karakter saradnje. Ako se postojeći društveni poredak pokaže nesposobnim da obezbedi tu neophodnu saradnju, radnici će tražiti uslove koji više odgovaraju njihovoj želji za blagostanjem i pravdom. – Naša studija ispuniće svoj zadatak ako uspe da potkrepi tu istinu s nekoliko argumenata. 

  1. D.J. 

Pariz, maja 1923. 

UVOD 

Dve važne činjenice su izvor društvenih slabosti koje su karakteristične za početak 20. veka i poratno razdoblje: to su, pre svega, nedovoljnost materijalnih sredstava potrebnih za zadovoljavanje sve većih potreba narodnih masa, a zatim nespremnost vlasničkih klasa da udovolje zahtevima radnika, koji u sve većoj meri žele da aktivno učestvuju u upravljanju industrijom. Odatle proizlazi manjak ravnoteže, kako ekonomske tako i moralne. Nikad nije bilo tako organizovati proizvodne snage i dovesti ih u stanje normalnog funkcionisanja. Industrijski mehanizam je krajnje složen i njegov pravac se ne može menjati od danas do sutra; delimična rešenja ne odgovaraju snu o potpunom oslobođenju, koji zavodi maštu radnika; na kraju, mnogi eksperimenti sprovedeni poslednjih godina u svim oblastima socijalne ekonomije ukazuju na sve opasnosti radikalnih rešenja. Treba li se odreći nade u društveni napredak? Ne mislimo tako. Ali izvesno moramo da sagledamo sve aspekte problema (ekonomski, fiziološki, moralni). Na mnogobrojne uzroke današnje krize mora se odgovoriti mnogobrojnim merama. Ispitaćemo one među njima koje su povezane sa industrijskom proizvodnjom. 

I „Ko umnožava znanje umnožava muku“: ekonomska istorija potvrđuje istinitost ovih reči iz Knjige mudrosti. Sve usredsređenijim naporom čovek želi da dobije sve više proizvoda koji su sve bolji, sve pogodniji da zadovolje njegove osnovne potrebe i da mu pruže prefinjenija zadovoljstva. Po svemu sudeći, broj onih koji rade danas je veći nego ikad, a posebno je prosečna količina truda koji ulaže pojedinac veća nego u bilo kom drugom trenutku istorije. Verujemo da će u budućnosti rad biti još intenzivniji ako ljudi ne otkriju neku formulu za prinos koja bi više odgovarala njihovoj telesnoj prirodi i njihovom psihičkom i moralnom životu. Potreba za novom formulom prinosa postaje sve veća u meri u kojoj mehanizacija preplavljuje industrijsku proizvodnju i u kojoj veliki profiti guraju ljude u iznurivanje. 

Sam rat i krize prinosa i nezaposlenosti – njegove manje-više neposredne posledice – pripadaju istoj vrsti pojava kao progresivna intenzifikacija rada. Zamor od rata dodatno je pojačao mišićnu i nervnu iscrpljenost koju je izazvala loše organizovana industrija. Čak i u zemljama koje nisu bile poprište društvenog prevrata uporedivog s ruskom revolucijom, sedam godina besprimernog lišavanja, umora i strepnje ostavilo je duboke tragove. U tom smislu tipična je Nemačka. Pre 1914. ona je imala disciplinovanu, poštenu i iskusnu radnu snagu. Godine 1920. nemački radnici proizveli su jedva više od polovine onoga što su proizvodili pre rata. Umor akumuliran tokom rata, fizička slabost kao posledica oskudne ishrane, duboko razočaranje rezultatima mira i opšte popuštanje individualne i kolektivne discipline velikim delom su doprineli smanjenju proizvodnje. S druge strane, način na koji radnik doživljava svoju ulogu u proizvodnji i u društvu, njegove nove ideje o pravu – proisteklom iz rada – da učestvuje u upravljanju industrijom i državom, i njegova odbojnost prema mehanizovanim načinima proizvodnje imali su slično dejstvo. 

Krizi podbačaja proizvodnje danas se pridružuje strahovita kriza nezaposlenosti. Statistika koju su sačinili zvanični eksperti Đenovske konferencije pokazala je da u Evropi bez Rusije ima četiri miliona nezaposlenih protiv svoje volje, to jest šest do osam puta više nego pre rata. Godine 1921. u svetu ima najmanje deset miliona nezaposlenih naspram najviše dva miliona u 1914. godini. Treba, dakle, uzeti u obzir i to da je rat uništio egzistenciju deset miliona ljudi, uglavnom radnika, i da je ogromnom broju žrtava rata, koji je teško precizno odrediti, znatno umanjena radna sposobnost. Uprkos tom strahovitom manjku, nezaposlenost hara u gotovo svim zemljama izazivajući oskudicu i nenormalnu egzistenciju za približno trideset miliona ljudi. Dodajmo, na kraju, da povrh trideset miliona Rusa koji pate od gladi, još 120 miliona ljudi u Rusiji trpe bezbrojna lišavanja tokom više od pet godina! 

Neizvesnost u kojoj živi veliki deo čovečanstva povlači manje ili veće telesno propadanje, koje će, bez sumnje, ozbiljno umanjiti radnu sposobnost više generacija. To stanje bi se moglo popraviti, barem delimično, samo pomoću ogromnih količina poljoprivrednih i industrijskih proizvoda koje, u ovom trenutku, civilizacija ne poseduje. Dva krupna razloga, međutim, onemogućuju brzo obnavljanje proizvodnje: 1. međunarodni politički poremećaj, čiji je najsnažniji izraz finansijska situacija državâ i koji onemogućuje normalno nastavljanje poslova i 2. ekonomski poremećaj, čije su najupadljivije manifestacije loša tehnička organizacija i loša organizacija ljudskog činioca proizvodnje. 

Prvo od ta dva zla, međunarodni politički poremećaj, prestaće tek sa uspostavljanjem stvarnog mira i stabilizovanjem promena. U ovom trenutku to pitanje zaokuplja najbolje umove svih nacija. Ovde ćemo ga namerno ostaviti po strani. S druge strane, Ekonomski poremećaj je, čini se, ostao u senci, bar u smislu u kom ga mi ovde razumemo. Pošto je industrijska proizvodnja izrazito usporena, izumitelji novih metoda eksploatacije, vrlo aktivni pre i tokom rata, više ne pokazuju preteranu inicijativu. Kako na tržištu rada radne snage ima u izobilju, direktori preduzeća nimalo ne vode računa o tome da sačuvaju svoje radnike i poboljšaju njihove uslove: naprotiv, svuda se uočava znatno smanjenje nadnica; zakoni koji štite radnike više se ne poštuju; radno vreme produženo je izvan zakonskih okvira. Nezadovoljni i nemoćni, radnici se svete kako znaju i umeju: ne pretržu se. Samo pronicljivi sociolozi prodiru do samog dna ekonomske krize i otkrivaju pravi lek. Na dva kontinenta pojavila su se mnoga dela koja se bave tim pitanjem s jedne nove tačke gledanja, iz ugla organizacije ljudskog činioca proizvodnje, koja je dosad bila zanemarena. Za autore tih dela ekonomsko pitanje je pitanje ljudskog prinosa isto onoliko, ako ne i više, koliko i opreme i mašina. Oni smatraju da su realna sposobnost radnika i njegova volja da proizvodi dva ključna činioca ekonomskog rasta koja se moraju pridružiti usavršavanju tehnike i upravljanja fabrikama. Ali pošto čak i u ovom drugom domenu preteže ljudska strana, današnja ekonomska kriza bi, u krajnjoj liniji, mogla da bude rešena povećanjem prinosa od radničkog rada. 

Već nekoliko godina lična produktivnost radnika je predmet produbljenih istraživanja tehničara i sociologa. Zaključak tih istraživanja je da bi radnike trebalo odabirati po njihovim fizičkim osobinama i zapošljavati na poslovima koji odgovaraju tim osobinama; da proizvodnju treba standardizovati; da nadnice i vreme potrebno za određeni zadatak treba veoma precizno izmeriti; da radnici treba da dobiju vrlo specijalizovanu obuku. 

Tako bi rad bio produktivniji i bolje nagrađen, ali i naporniji nego ikad. F. V. Tejlor i njegovi sledbenici su daleko otišli u istraživanju tih pitanja i moglo se poverovati, pre i tokom rata, da je Tejlorov sistem poslednja reč o pravcima mogućeg usavršavanja u kapitalističkom sistemu. 

Da li bi nove činjenice, koje je doneo rat, a posebno poratno vreme, mogle da se prilagode tim metodama rada? Da li će ubrzavanje proizvodnje nastaviti slobodno da se ispoljava u svim granama 

industrije? Kako stvari danas stoje, to nije moguće. Što se tiče fiziološke strane problema, situacija nam je poznata: danas radnici nisu sposobni za trud kakav su mogli da ulažu pre rata. Što se tiče psihološke i moralne strane – koja je možda još značajnija – oni nisu ni najmanje skloni da se podvrgnu krutoj i tiranskoj disciplini. Svi pokušaji reforme u tom smislu naići će na njihovo protivljenje. A čini se da bez iskrenog pristanka radnika ne bi bilo moguće sprovoditi nijednu metodu eksploatacije koliko god ona bila sjajna u teoriji. Kako obezbediti taj pristanak? 

II Na koji način se najbolje može uticati na senzibilitet radnika i kako se radnik može podstaći da daje svoj pun doprinos proizvodnji? Tom pitanju – koje je davno postavio Ksenofon – moderni ekonomisti nisu posvetili dovoljno pažnje. Oni veruju da će rešiti problem tako što će u osnovu političke ekonomije i svake ljudske aktivnosti postaviti motiv ličnog interesa. Po njihovom mišljenju, nema ničeg što čoveka bolje podstiče da daje sve od sebe nego što je to izgled na neposrednu i obilnu dobit. Ako se nadnica povećava u meri u kojoj se povećava prinos, radnik će biti dovoljno stimulisan da proizvodi koliko može. Proizvodnja će biti još veća ako se radniku obezbede radni uslovi u kojima ne mora da gubi nimalo vremena. Tejlorov sistem bi, dakle, bio sasvim zadovoljavajući: on potpuno predupređuje gubljenje vremena i progresivno nagrađuje rad tako što uvodi naučno obračunatu premiju za ispunjenje norme, koju dobijaju najsposobniji radnici. Nažalost, taj sistem, u svojoj prvobitnoj krutosti, nije vodio računa o zdravlju radnika i uopšte nije uzimao u obzir njihovu volju. A ta dva elementa su danas presudna za dobro odvijanje poslova u industriji. 

Značaj fizioloških i psiholoških činilaca već su proučavali neki obavešteni umovi. Furije, Prudon, Peker i Tard u Francuskoj, Dž. B. Klark, V. Džejms i Dž. Fišer u Americi, A. Vagner i G. Šmoler u Nemačkoj dali su važan doprinos istraživanju tog pitanja. Shvativši nedovoljnost i nepreciznost pojma ličnog interesa, pružili su nam dragocene uvide u istinske pokretače čovekove ekonomske aktivnosti. Pokazali su i to da ljudsko delovanje ima i druge ciljeve pored zadovoljavanja individualnih potreba, i druge pokretače pored nagona za održanjem. Sačinjeno je više klasifikacija strasti i ljudskih motiva, ali u svakoj od njih će se naći i zadovoljstvo koje proizlazi iz samog rada, ponosa i želje za napredovanjem. Ipak, nijedna od tih klasifikacija ne izgleda nam kao pogodna osnova za sistem stimulisanja ekonomske aktivnosti. 

Sa opšteg teorijskog proučavanja čoveka moralo se preći na posmatranje današnjih radnika, živih bića koja deluju u skladu s posebnom psihologijom i mentalitetom. To je jedan od suštinskih zadataka socijalne ekonomije i industrijske fiziologije i psihologije, novih nauka koje su uložile mnogo truda da otkriju ne više unutrašnje motive apstraktnog čoveka, već težnje radnika kao proizvođača i modernih ljudi. Nove nauke čine i više od toga: čim se primeti neka nova potreba, fiziološka, psihološka ili moralna, socijalna ekonomija predlaže sredstva za njeno zadovoljenje; čim se otkriju neko osećanje, strast ili 

težnja, čini se sve da se to osećanje, ta strast ili težnja valorizuju i pretvore u instrument industrijskog prinosa. Individualne i društvene snage, lične ambicije i kolektivni zanosi stavljaju se u službu produktivnosti. Odgovarajuće institucije, radovi i metode stvoreni su s ciljem da se sve unutrašnje snage čoveka iskoriste za rad. – A šta su težnje današnjih radnika? Na osnovu onog što znamo o njihovim individualnim i kolektivnim zahtevima, možemo zaključiti da se radnički zahtevi svode na dve opšte želje ili potrebe: blagostanje i pravda; materijalno blagostanje stečeno radom; fiziološko i psihološko blagostanje u procesu rada; pravedni odnosi među ljudima koji zajedno proizvode i pravičnost u obuci budućih proizvođača. Sve su to, istovremeno, i formalni zahtevi radničke klase – razumna nadoknada, higijenski rad, ekonomska demokratija; i težnja za društvenim razvojem – porast opšteg blagostanja, demokratizacija upravljanja i kulture. Dakle, da bi se ostvario zadovoljavajući prinos od industrijskog rada, treba se kretati uzlaznom linijom blagostanja i pravednosti u nagrađivanju, organizaciji i demokratizaciji rada. 

Kada su nam poznati pokretači ekonomske delatnosti, lako je otkriti načine da se oni iskoriste, to jest podsticaje koji odgovaraju ljudskim sklonostima, željama i težnjama. Sve dovde pojam podsticaja uglavnom nije bio razdvojen od pojma pokretača ili motiva. Ekonomisti, filozofi i političari koristili su za oba pojma iste izraze: „lični interes“, „nadoknada“, „potreba za aktivnošću“ i „gimnastika“. To znači brkati glad i hranu, bolest i lek. Po našem mišljenju ta dva pojma moraju se precizno razgraničiti. Pokretač ili motiv je svaki unutrašnji poriv kadar da navede čoveka na određeno postupanje (nagon za čuvanjem i nagon za sticanjem, želja za telesnim i duhovnim zadovoljstvima, želja za društvenim napredovanjem). Podsticaj je svaki veštački instrument kojim se deluje na motiv kako bi se on osnažio ako je slab ili probudio ako je uspavan. Podsticaji su, dakle, istinski principi delovanja i prinosa. Otkad čovek radi, a posebno otkad neki ljudi teraju druge ljude da rade, broj podsticaja raste. U početku proistekli iz nasilja i brutalnosti, podsticaji radnika na aktivnost danas imaju svoj izvor u ekonomskoj psihologiji i u moralnim razmatranjima. Predmet naše studije biće upravo ispitivanje prirode različitih stimulansa za najamni rad i načina na koji se oni usavršavaju. 

Mnogi sistemi podsticaja već su sačinjeni i sprovedeni u industrijskoj proizvodnji. Gotovo svi su došli iz Amerike, gde se merama za povećavanje ljudskog prinosa posvećivala veća pažnja. Sam Tejlorov sistem nije zapravo ništa drugo do sistem podsticaja, svakako nepotpun, parcijalan, ali njegov plan za povećanje produktivnosti je precizan. Posle Tejlora nastale su druge kombinacije, grupe ili kategorije podsticaja, a formulisali su ih posebno neki profesori industrijske psihologije kao što su Volter Dil Skot , Filip Sardžent Florens , Hugo Minsterberg i drugi, ili industrijski organizatori poput Haringtona Emersona , H. L. Gantija i drugih. Među ekonomistima drugih nacija moramo pomenuti E. fon Filipoviča, koji navodi tri grupe podsticaja čiji je cilj da direktno utiču na ličnost radnika: 1. poštovanje koje ekonomske aktivnosti uživaju u društvu; 2. ustanove za obrazovanje naroda i 3. higijenske mere. Osobenost ovog sistema je to što najvažnije mesto daje moralnom elementu radnikovog života. A mana mu je to što zapostavlja čisto materijalnu stranu, to jest nadoknadu za rad. 

Potpun i racionalan sistem podsticaja mora istovremeno da vodi računa o sredstvima za stimulisanje radnika i o mogućnostima industrijske ekonomije da zadovolji te aspiracije. Ako zanemari prve, biće neoperativan; ako ne uzme u obzir druge, neće ostvariti svoj cilj, to jest neće povećati prinos od rada. Svakom prema njegovim individualnim i društvenim potrebama, ali takođe: svakom ona radna uloga i nivo odgovornosti koji najviše odgovaraju njegovim sposobnostima. Dva osnovna načela našeg sistema podsticaja su, dakle, blagostanje i pravednost. Prinos od najamnog rada ostvaren sredstvima koja proističu iz ta dva načela biće optimalni prinos. 

Optimalni industrijski prinos 

BLAGOSTANjE ostvareno radom i u radu 

PRAVEDNOST u proizvodnji i društvenoj organizaciji 

  1. Maksimalan prihod. 
  2. Minimalna muka. 
  3. Jednake mogućnosti za sve proizvođače. 

III Tri postulata koji su u osnovi optimalnog prinosa od najamnog industrijskog rada čine sadržaj tri dela naše studije: nadoknada za rad, organizacija higijene rada, moralno uzdizanje radnika. 

Proučavanje podsticaja za rad najamnih radnika – koje ćemo svrstati prema ovoj osnovnoj podeli – ne počinje pre XIX veka: glavne reforme u svim domenima ekonomije izvršene su tek posle 1850. godine. Ali tokom poslednjih sedamdeset godina napredak je bio ogroman, posebno u domenu organizacije rada. – Najvredniji napori inžinjera i direktora preduzeća usmereni su na povećavanje radničkog prinosa ubrzavanjem rada pomoću uvođenja sve bržih mašina i serijske proizvodnje. Druga ključna činjenica: radnici postaju svesni svoje brojčane snage i svojih rastućih potreba pa radna snaga postaje sve skuplja. – Uporedo sa ubrzavanjem rada i rastom nadnica nametnula se potreba za otklanjanjem dodatnog umora i jednoličnosti krajnje mehanizovanog rada. – Zatim, ako se interesovanje radnika za rad smanjuje uprkos nadnicama i napretku industrijske tehnike i higijene, industrijalcu ne preostaje ništa drugo nego da posveti više pažnje moralnoj strani radničkog života, i ne samo da se prema radnicima ophodi na način 

dostojan slobodnih ljudi već i da im ustupi deo prava na upravljanje preduzećem. – Na kraju, javne vlasti, industrijalci i radnici sve više postaju svesni da se masi malih proizvođača moraju obezbediti tehnička obuka i sve veće ekonomsko i opšte obrazovanje kako bi se izgradila inteligentna radna snaga, svesna sopstvenih profesionalnih zadataka i istinske društvene uloge. – Tako se pojavljuje ciklus od pet grupa podsticaja, među kojima se tri tiču BLAGOSTANjA radnika (nadoknada, organizacija, higijena), a dva PRAVDE, novog ideala narodnih masa (industrijska demokratija, obrazovanje). 

Prva od pet grupa podsticaja je najstarija jer se bez nje radnik ne može podstaći na redovnu i trajnu aktivnost. Podsticajna snaga nadoknade tako je velika da se ona već dugo smatra jedinim sredstvom koje može da pokrene čovekovu proizvodnu energiju. Toj ličnoj ili porodičnoj dobiti najčešće se pridružuju drugi pokretači. Ali činjenica je, i nije nam teško da to priznamo – uprkos kritikama koje ćemo uputiti teoriji ličnog interesa i koncepciji homo economicus-a – da naknada za rad i dalje pruža najmoćnije podsticaje za ekonomsku delatnost. Da bismo se u to uverili, dovoljno je da vidimo kako ljudi napuštaju poslove u kojima su nadnice male a dobit odložena. Možemo, dakle, konstatovati da se trgovini i merkantilizmu daje prednost, dok se uzmiče od industrije, koja podrazumeva dug rad i znatne rizike. Isto tako, radna snaga napušta gajenje stoke i obrađivanje zemlje i odlazi u gradove i fabrike. Uprkos svim nepogodnostima za zdravlje i moral, industrija privlači seljake velikim nadnicama koje obećava. Napuštanje sela, kojem krupna industrija duguje svoj brz razvoj, svakako ima i druge uzroke psihološke i moralne prirode koji ga čine vrlo složenim sociološkim problemom, ali nema sumnje da je glavni uzrok te pojave veća i brža dobit. 

Međutim, mnogo bismo se prevarili kad bismo poverovali da naknada sadrži u sebi sve podsticajne principe i da sama može da izazove zadovoljavajući prinos. U tom smislu, iskrsava više primedbi kada izbliza ispitujemo načine nagrađivanja u modernoj industriji: 1. troškovi života rastu srazmerno povećanju nadnica; 2. nadnica nikad ne raste u meri u kojoj se povećava individualna proizvodnja radnika: i 3. sve viša cena radne snage nije redovno povezana s povećanjem prinosa. Ni sa stanovišta radnika ni sa stanovišta poslodavca nadoknada ne predstavlja čisto i celovito podsticajno sredstvo. Štaviše, sa društvenog stanovišta, ona ima tu manu da vodi računa samo o rezultatu rada a zanemaruje uslove u kojima je taj rezultat postignut. 

Mada u izvesnom stepenu može da podstakne maksimalan prinos, sama naknada nije u stanju da obezbedi optimalni prinos. Pažljivi posmatrači industrijskih poslova zapravo su primetili da radnici više ne insistiraju toliko na pitanju nadnice: kad nadnica dostigne gotovo zadovoljavajući nivo, drugi zahtevi dolaze na mesto tog koji je postao nedelotvoran usled paralelnog rasta cena. Sa svoje strane, industrijalci smatraju da nema ničeg hitnijeg od smanjenja troškova radne snage. Međutim, da bi se postigao taj cilj, ne treba smanjivati nadnice. (U normalnim vremenima to je čak nemoguće i nepoželjno.) Treba povećati prinos radnika sredstvima koja su za to najpogodnija. Radna snaga ne može postati jeftinija i nadnice ne 

mogu biti realna naknada osim pod jednim uslovom: radnik mora biti osposobljen da iz svoje mašine izvuče najveći mogući prinos. 

Kako organizovati proizvodnju na takav način da radnik bude u stanju da ostvari svoj puni prinos – to će biti predmet drugog dela ove studije. 

Kako reformisati upravljanje industrijom u pravcu čovečnosti, demokratije i obrazovanja i postići da radnik bude moralno opredeljen za to da s voljom i savešću obavlja svoju društvenu ulogu – to je predmet trećeg dela. 

Kao što nauka o finansijama, koja prethodi političkoj ekonomiji, nije uspevala da „garantuje ljudima da ih oni koji imaju apsolutnu vlast neće opljačkati“ (Sismondi) sve dok fiziokrati nisu pokazali vlastodršcima kakva je priroda bogatstva nacija i šta su njegovi uzroci, tako će isto politička ekonomija naneti ogromne štete čovečanstvu sve dok se ne bude oslonila na fiziologiju i psihologiju. Okrenuta isključivo ka proizvodima, ona zaboravlja proizvođače; naviknuta na izračunavanje mehaničkih sila, sklona je da pogreši kad je reč o interesima živih ljudi; u brizi da poveća materijalna bogatstva, ona zaboravlja da su, kao što kaže Raskin, „istinske žile bogatstva crvene“ i da se one nalaze u ljudskom telu. Posle iskustva od 150 godina politička ekonomija došla je dotle da traži oslonac u drugim naukama, bližim čoveku, kako bi prodrla u dušu radnika i ispitala njegovo htenje. Koliko god precizno obračunata, nadnica ne uspeva da potpuno zadovolji industrijalce, a pogotovo radnike. Zdravlje radnika je ugroženo, a da njihov entuzijazam za rad nije probuđen. Treba potražiti druga sredstva da bi se radnik naveo da više proizvodi. 

U početku se za to koristila prinuda. Rad koji se oslanja na mašine-automate imao je cilj da proizvodnju učini nezavisnom od volje radnika ili tačnije da podredi volju radnika neumoljivoj disciplini mehanike. U granama industrije u kojima manuelni rad ima veliku ulogu, mehanizacija je uvedena u skladu s vremenskim normama koje je izumeo Tejlor. Dodatni rad je, istina, bio nagrađivan visokim nadnicama, ali nadoknada nikad nije bila potpuna, a fizička i mentalna snaga radnika je uvek trpela. Tejlorov sistem, istinski simbol jedne epohe grozničave i nehumane aktivnosti ne uspeva, međutim, da zadobije naklonost radnika. Da bi to postigao, on se mora promeniti, ublažiti i učiniti humanijim. 

Studije fiziologa o ekonomskim uslovima ljudske aktivnosti omogućuju da se uspostavi mera normalnog, zdravog i blagotvornog rada. Taj rezultat fiziologije ima jednak značaj kao i otkriće mehaničkog razboja 

jer će omogućiti da se ostvari neizmeran rast ne samo materijalnog bogatstva već i ljudskih i društvenih vrednosti. Eksperimentalna istraživanja umora laboratorijskim metodama, koja se sprovode više od pola stoleća, još se nisu sasvim proširila na industrijski rad, ali to će se događati u sve većoj meri. Oblašću muskularne energetike, koju je začeo A. Šovo, danas se bavi plejada fiziologa u svim zemljama, i trud tolikih umova svakako će doneti rezultate koji su relevantni za racionalnu organizaciju proizvodnje. Furijeov san je na putu ka ostvarenju: tragamo za „mehanizmom industrijske privlačnosti koji garantuje istrajnost ljudi u radu”. Higijenski rad, apsolutna potreba svakog civilizovanog društva, omogućuje prijatan rad. Zanatski instinkt može poprimiti svoju punu elastičnost samo ako pokreti industrijskog radnika ponovo postanu slobodni, to jest ako se rad učini prijatnim i ako ga je radnik slobodno izabrao. 

Treća grupa podsticaja povezana je s težnjom ka pravdi i tiče se moralne situacije radnika u proizvodnom pogonu i u društvu, uvođenja demokratskog duha u fabriku i školovanja radničke omladine u procesu profesionalnog i opšteg obrazovanja. Ova grupa podsticaja nastoji da moralnom činiocu dodeli mesto koje mu pripada u modernoj ekonomskoj aktivnosti. Činjenica da su te mere relativno nove može se objasniti bednim stanjem u kom se radnička klasa nalazila sve do kraja XIX veka: naime, njeni najvažniji zahtevi bili su ograničeni na rast nadnica i smanjenje radnog dana. Danas radnik želi da u njemu poštujemo čoveka i zahteva pravo da poznaje način na koji je eksploatisan. On uočava da je njegova kontrola nad upravljanjem preduzećem nemoguća ako mu je uskraćeno poznavanje principa poslovanja. Demokratija postaje realna tek onda kad industrijsko upravljanje postane podložno kontroli onako kao što je to političko upravljanje, i kada se svakom ko je za to sposoban pruži mogućnost uzdizanja na društvenoj lestvici. Iako priznaje potrebu za hijerarhijom, radnik traži da se ona zasnuje na slobodno razvijenim profesionalnim sposobnostima. 

Boljka koja muči današnje društvo moralne je koliko i materijalne prirode. Postoji istinska kriza autoriteta: umeće ostvarivanja prinosa postalo je veoma teško zato što siromašni veruju da su otkrili tajnu bogatih. Novac i upravljački položaj nemaju više onaj ugled koji su nekad uživali. Radna sposobnost, iskrena velikodušnost i plemenitost nameću se na drugi način. Malo poslodavaca, međutim, uspeva da se uzdigne iznad svog položaja. Poštovanje osoblja prema direktoru preobražava se u prisilnu poslušnost i poverenje potpuno nestaje. Posle rata, nejednakosti su svima postale vidljivije i nepravde teže padaju. Otud potreba da se vodi računa o novom mentalitetu radnika i da se s njima uspostavi lojalna saradnja. Američki poslodavci su prvi osetili opasnost od nepopustljivosti i znatno su promenili stav prema najamnim radnicima: u mnogim američkim fabrikama strogo se vodi računa o tome da svi radnici imaju jednak tretman; upravljanje društvenim i disciplinskim pitanjima često je povereno poslovođi koga su imenovali sami radnici; sindikati su gotovo svuda priznati i fabrička veća slobodno rade. Istinski pokret za uvođenje industrijske demokratije počeo je i u većini evropskih zemalja, i neke zemlje ga uspešno ostvaruju u praksi. 

Na kraju, obrazovanje radnika danas se pojavljuje kao društvena nužnost. Osim nekih zaslepljenih ekstremista, niko ne polaže nade u neznanje naroda; prijatelji i neprijatelji revolucije imaju poverenja u nauku i u napredak. Jasno se pokazalo da samo naučno i moralno obrazovanje može sačuvati čovečanstvo od pošasti nasilnih i razornih previranja i omogućiti mu da nastavi hod ka blagostanju u slobodi. Obrazovanje je, dakle, kruna svih podsticaja u sferi industrijskog rada jer ono čini stvarnim sve prednosti koje pružaju nadoknada i organizacija. Tehničko obrazovanje omogućuje radniku da napreduje u svom zanatu, što je prvorazredni stimulans za svaku aktivnost; naučno obrazovanje mu otvara nove horizonte u životu i daje mu zdrave ideje o organizaciji društva; a moralno obrazovanje usađuje mladima društvenost kao i nacionalnu i društvenu solidarnost, i pravi od njih dobre građane i savesne proizvođače. Obrazovanje daje svim drugim podsticajima punu vrednost i oni postaju kadri da podstaknu radnika na optimalni prinos, to jest da mu donesu najveći mogući prihod uz najmanji trud, kao i jednake mogućnosti da usmerava svoju sudbinu. 

*** 

Nekoliko reči o korišćenoj dokumentaciji. Pored velikih pariskih biblioteka koristili smo i više specijalnih zbirki: Muzeja rata, Socijalnog muzeja, Pedagoškog muzeja, Centra za društvenu dokumentaciju u okviru École normale (kojim rukovode naš mentor g. S. Bugle i g. R. Moblan, Berze rada kao i odlične Američke biblioteke u Elisejskoj ulici broj 10. G. Ž. Ken, direktor Biroa za praćenje strane štampe ljubazno nam je stavio na raspolaganje publikacije koje dobija Biro. 

Jedan boravak u Londonu omogućio nam je da na licu mesta konsultujemo zvanična dokumenta Ministarstva trgovine i obimnu englesku i američku literaturu. Pošto su noviji nemački radovi teško dostupni izvan zemlje, uspeli smo da obezbedimo samo izvestan broj i da druge konsultujemo u Minhenu. Značajni zbornik Grundriss der Sozialökonomik, koji se priprema za objavljivanje, bio nam je jednako dragocen. Kad je reč o proučavanju engleskih i američkih metoda, lična istraživanja naših profesora g. Š. Sestra i dr Sanda upotpunila su informacije dobijene iz radova na engleskom jeziku. Obaveštenja o stanju u drugim zemljama posle 1919. godine našli smo u delima našeg profesora g. Š. Žida, publikacijama Međunarodnog biroa rada i Društva za ekonomske studije i informacije (Bulevar Sen Žermen, 232). Američka Trgovinska komora iz Bostona i Pariza, Rimska trgovinska komora i italijanska Generalna konfederacija rada omogućili su nam pristup većem broju neobjavljenih dokumenata. 

Proučavanje industrijske prakse u Francuskoj nije lako jer se francuski industrijalci nerado odazivaju. Ipak, neke velike fabrike u Parizu i predgrađima dale su dragocene podatke, bilo u brojevima bilo u opštim obaveštenjima. Stanovište industrijalaca izložilo nam je više predstavnika Privredne komore i Društva za ekonomske i društvene studije, kao i izvestan broj pariskih vlasnika preduzeća. Da bismo izbliza upoznali stanovište radnika, postavljali smo pitanja nekolicini vođa sindikalnog pokreta i socijalističke partije, 

mnogim radnicima iz Pariza i Avra i mnogim jugoslovenskim emigrantima koji su se vratili iz Amerike. Zahvaljujući ljubaznom posredovanju g. Buglea, ostvarili smo kontakt s mnogim specijalistima za pitanja socijalne ekonomije kao što su gospoda Vilijam Ualid, Iber Burgen, Rože Pikar, i sa uglednim sociolozima g. Maksimom Leruaom, doktorom Tuluzom, g. Ž. Gi-Granom. Staž u laboratorijama za primenjenu psihologiju g. Ž. M. Laija (klinički azil) omogućio nam je da se upoznamo s modernim metodama istraživanja profesionalnih sposobnosti. 

Molimo g. Buglea i njegove uvažene prijatelje, kao i sve ličnosti, pomenute ili ne, koje su nas počastvovale svojom blagonaklonošću da prime izraze naše najiskrenije zahvalnosti.